Kućna pomoćnica

E kad sam preselio vam’ u Kenjadu, 100 x mi je na um pala ona “Audicija”. Prvi put kad’ sam vidio limuzinu kako prolazi, sjetim se “Mostarca” kako skače s mosta i pjeva “Tamburalo momče”. Kolike su te limuzine bile! Dok jednom prodje, mogla se ista pjesma 2 x otpjevati. Nije ba što sporo voze, nego su stvarno bile taman za osmera vrata. Sad mi nešto i nisu velike. Propiče dok kažes seks. Izgleda da sam navik’o na njih il’ su one na mene.
Nego da se vratim na audiciju. I ja sam jednu organizov’o. Trebala mi kućna pomoćnica, pa ja napravio audiciju. Skupio ja njihove pismene molbe, prelist’o i sad dolazi prvi kandidat. Prozovem ja Endjel Paloma. Baš mi ‘nako lijepo, nježno ime. Zamišljam je po imenu, nešto slično ko Džesika Alba. Kad ono muško, čo’jk ko od brda odvaljen. Liči na Arnolda Švarcenegera.
-Šta misliš, jesi l’ primljen, kažem ja?
-Ne znam.
-E, pa nisi.
-Što?
-Pa zato što ne znaš. Prvo pitanje i ti odma ne znaš.
-Me cago en tu madre!
-I ja tebi! Dovidjenja!
Ko bi ‘vakom majmunu dao dijete da mu čuva. Ne bi mu dao ni svoje, a kamoli tudje. Ulazi sad prava ženska, neka Femina Diablo. Dobro mi je zvučalo, sve dok je ne vidjoh. Podsjetila me na Bepu Džozef iz Alan Ford romana. Ima veće brkove, neg’ moj djed Milentije. A sise! Sačuvaj Bože. Gore od horor filma. Odjebem ja nju u skokovima. Gledam sledeći papir…opet Endjel Paloma.
-Ma neću da vidim to djubre, vičem ja ženi!
Čujem zatvoriše se vrata, kad će žena:
-Šteta što nisi primio ovu curu. Lijepa je ko lutka, ista Džesika Alba.
I tako sam po zimi ko što ovde zna bit’, nosio dijete do obdaništa.