Dolazak u Kanadu

Na putovanju od Pariza do Montreala sam oborio jedinstven rekord. Nisam ni jednom otišao u WC, a mog’o sam, života mi. Zato sam proletio kroz carinu uzvikujući k’o Terminator “I’ll be back, I’ll be back!”Da su me zaustavili, došlo bi do katastrofalne poplave, pa onda ja kriv. Čekali smo dalji prevoz za Šerbruk. E, tu me potjeralo na drugu stranu. Čisto iz predostrožnosti sam ostalim članovima porodice naglasio “JA ĆU PRVI!” Protrčao sam kroz hotelsku sobu, bacajući kofere i torbe i utrčao u toalet. Taman sam skinuo gaće, kad me prodje. Neće ni naopako, a ja se napeo k’o praćka. Pred vratima mi žena i djeca i ja pomislim kako sam sebičan, jer uvijek u kriznim situacijama, prvo idu žene i djeca. Dok sam razmišljao odjednom začuh BUUUUĆ. Koliko je meni poznato, trebalo se čuti kratko “tup”. Ustanem ja da pogledam, voda do pola šolje, a sve se rasplivalo pa izgleda ko vaterpolo utakmica iz novinarske lože. “Izgleda da je začepljeno”, doviknuh ja svojima. Tajac! Ja ne znam ni šta da radim. Ma pustiću vodu pa šta bude. I ja hrabro “otpustim kašiku” očekujući najgore, kad ono sve ode. Mislim da mi je to bio najsrećniji trenutak u životu. Tako sam naučio da je s ove strane bare, znatno viši nivo vode u šolji. Da im je i standard tako visok, mojoj sreći nebi bilo kraja.